U šumama Tiringije, u srcu Nemačke, gde danas dominiraju pešačke staze i napušteni kamenolomi, pre skoro 300 miliona godina prostirao se potpuno drugačiji pejzaž. Bile su to tople ravnice ispresecane povremenim rekama, koje su naseljavali neki od prvih gmizavaca koji su definitivno osvojili kopno. Sada je međunarodni tim stručnjaka, predvođen istraživačima iz Prirodnjačkog muzeja u Berlinu (Museum für Naturkunde), opisao ono što se smatra najstarijim dokazom kože gmizavaca ikada pronađenim.
Ne radi se o kostima ili zubima, već o nečemu mnogo ređem u fosilnom zapisu: detaljnim otiscima krljušti, sačuvanim u steni još od ranog perma. Studija, objavljena u naučnom časopisu Current Biology, smešta ove otiske u period od pre 298 do 299 miliona godina. Precizno datiranje omogućeno je radiometrijskom analizom slojeva vulkanskog pepela u geološkoj formaciji Goldlauter, gde su ostaci i pronađeni.
Mozaik krljušti u steni
Ono što ovaj nalaz čini izvanrednim jeste to što po prvi put, sa toliko detalja i u tako ranoj hronologiji, dokumentuje obrazac krljušti grupe predaka povezanih sa modernim gmizavcima. Do sada su strukture kože – poput krljušti, perja ili rožnatih kljunova – bile poznate uglavnom kod dinosaura i mnogo novijih formi. Povratak skoro 300 miliona godina unazad i pronalaženje tako jasno definisanog obrasca primorava naučnike da ponovo razmisle o tome kada su se konsolidovale određene karakteristike kopnenih kičmenjaka.
Pronađeni tragovi dobili su naučno ime Cabarzichnus pulchrus. Na površini stene jasno se razlikuju krljušti različitih oblika: romboidne, heksagonalne i one blago zašiljene na stranama. Ovaj kožni mozaik nije samo estetska zanimljivost; on je direktan dokaz o tome kako je izgledao telesni omotač ovih životinja u ranoj fazi evolucije.
Neočekivani trag: Fosilizovana kloaka
Među svim opisanim otiscima, jedan detalj je izazvao posebno interesovanje. Reč je o uskom tragu u obliku proreza, smeštenom blizu baze repa kod jednog od primeraka. Istraživači ovaj znak tumače kao mogući otisak kloake, jedinstvenog otvora koji kod većine kopnenih kičmenjaka služi i za izlučivanje i za reprodukciju.
U fosilnom zapisu, kloake se retko čuvaju na prepoznatljiv način jer je reč o mekom tkivu i maloj anatomskoj strukturi. To što je ovakav otisak ostao zabeležen u steni predstavlja izuzetan događaj. Oblik i orijentacija proreza sugerišu da bi kloaka ovog drevnog gmizavca mogla da se razlikuje od one kod dinosaura i krokodila, a da je bliža onoj kod današnjih kornjača, guštera i zmija.
Projekat istraživanja u Tiringiji, poznat kao BROMACKER, naglašava važnost fosilnih tragova. Dugo su se otisci stopala smatrali sekundarnim dokazima u poređenju sa skeletima, ali oni mogu pružiti anatomske podatke koje kosti ne čuvaju. Ovi nalazi dokazuju da su gmizavci ranog perma već imali razvijen složen ljuskavi pokrivač, prilagođen životu u suvim sredinama, što im je omogućilo da prosperiraju daleko od vode.
