Mnoge moderne zgrade imaju vek trajanja od nekoliko decenija, ali širom Evrope i danas stoje rimske građevine stare gotovo dve hiljade godina. One su preživele zemljotrese, ratove, vlagu i vreme, a dugo se smatralo da je to samo stvar masivne gradnje i sreće.
Materijal koji zbunjuje savremenu nauku
Tek poslednjih godina naučnici su počeli ozbiljno da proučavaju rimski beton, materijal koji su koristili za mostove, luke i kupole. Ispostavilo se da on nije sličan današnjem betonu, iako na prvi pogled deluje isto.
Analize su pokazale da rimski beton sadrži mešavinu vulkanskog pepela, kreča i morske vode, što mu daje jedinstvena svojstva.
Najneobičnija osobina: sam se „popravlja“
Najveće iznenađenje bilo je otkriće da rimski beton ima sposobnost da sam zatvara pukotine. Kada se u materijalu pojavi sitno oštećenje i kroz njega prodre voda, dolazi do hemijske reakcije koja stvara nove kristale i popunjava pukotinu.
Drugim rečima, umesto da slabi, materijal vremenom postaje stabilniji.
Zašto moderni beton nema ovu osobinu
Savremeni beton pravi se drugačije, sa ciljem da se brzo stegne i bude što jeftiniji za masovnu gradnju. Rimski graditelji nisu jurili brzinu, već trajnost, čak i ako proces traje duže.
Zbog toga mnoge moderne građevine počinju da propadaju već nakon nekoliko decenija, dok rimske stoje vekovima.
Građevina koja je dokaz ove tajne
Jedan od najpoznatijih primera je ogromna betonska kupola sagrađena bez ikakve metalne armature, koja i danas stoji gotovo netaknuta. Njena stabilnost decenijama je bila misterija.
Tek sada postaje jasno da tajna nije u obliku, već u samom materijalu.
Šta današnji inženjeri pokušavaju da nauče iz ovoga
Savremeni naučnici danas pokušavaju da ponovo stvore sličan beton, ne da bi kopirali Rimljane, već da bi napravili dugotrajnije i održivije građevine.
Ispostavlja se da su ljudi pre 2.000 godina, bez moderne tehnologije, uspeli da reše problem sa kojim se današnje građevinarstvo i dalje bori.
Ponekad najnaprednija rešenja ne dolaze iz budućnosti, već iz veoma daleke prošlosti.
