Nova teorija fizičara sa Harvarda
Stara diskusija o tome da li nauka može reći nešto korisno o religioznim uverenjima ponovo je dospela u javnost na neobičan način: kroz kosmološku interpretaciju sa teološkim zaključcima. Fizičar Majkl Gilen (Michael Guillén), bivši predavač na Harvardu i nekadašnji naučni urednik ABC News-a, u svom autorskom tekstu tvrdi da bi se raj mogao nalaziti sa druge strane takozvanog kosmičkog horizonta, same ivice onoga što čovečanstvo može da posmatra u univerzumu.
Šta je zapravo kosmički horizont?
Gilenov pristup polazi od koncepata poznatih iz svakog priručnika kosmologije: univerzum se širi i, na velikim udaljenostima, postoje regioni koji se udaljavaju toliko brzo da njihova svetlost ne stiže (ili nikada neće stići) do nas. Tu granicu, opisanu kao granicu vidljivog univerzuma, autor pretvara u prag sa posebnim svojstvima. U njegovoj tezi, izvan te tačke postojao bi domen nedostupan materiji kakvu poznajemo, ali kompatibilan sa nematerijalnim entitetima i, pre svega, sa ključnom karakteristikom: bezvremenošću.
- U kosmologiji, reč ‘horizont’ ne označava fizički zid, već granicu posmatranja.
- Svetlost ima konačnu brzinu, a univerzum konačnu istoriju.
- Postoje različite vrste horizonata, poput onog za čestice i onog za događaje.
Tačka spora: Da li vreme tamo staje?
Rečenica koja je izazvala najviše trvenja u naučnoj zajednici je ona koja sugeriše da vreme staje na tom horizontu. U teoriji relativiteta, tvrdnje o zaustavljanju vremena obično zavise od posmatrača i koordinatnog sistema. To je efekat sličan onom koji se objašnjava kod crnih rupa: za nekoga ko posmatra izdaleka, čini se da se objekat kreće sve sporije kako se približava horizontu, ali za onoga ko ‘pada’, njegov sat nastavlja da kuca potpuno normalno.
Naučnici upozoravaju da su ovi horizonti zapravo geometrijske suptilnosti prostorno-vremenskog kontinuuma i da se njihova popularna interpretacija lako pretvara u intuitivnu, ali netačnu priču o apsolutnim barijerama ili mestima izvan fizike.
