Stiven Hoking, jedan od najuticajnijih naučnih umova 20. veka, ostavio je za sobom uznemirujuću poruku o odnosu između inteligencije i opstanka koja prevazilazi fiziku i ulazi u domen evolucione biologije i tehnološke etike. Njegova tvrdnja da „nije jasno da li inteligencija ima vrednost za dugoročni opstanak“ ne negira korisnost inteligencije u određenim kontekstima, ali nas poziva da se zapitamo da li kognitivne sposobnosti i tehnologije koje iz njih proističu zaista garantuju kontinuitet života na duge staze.
Iskustvo i nauka: Kombinacija Stivena Hokinga
Hoking, kosmolog i naučni komunikator, kombinovao je svoj rad na crnim rupama i poreklu univerzuma sa stalnim razmišljanjem o budućnosti čovečanstva. Tokom svoje javne karijere upozoravao je na globalne pretnje kao što su pogoršanje životne sredine, upotreba oružja velike razorne moći i nekontrolisani razvoj tehnologije. Taj široki pogled, koji je ujedinio nauku i kolektivnu odgovornost, objašnjava njegov skepticizam prema inteligenciji kao automatskoj garanciji opstanka.
Glavna ideja je jasna: inteligencija nije nužno vrhunac evolucije niti definitivna prednost. Sa biološke tačke gledišta, postoje ekstremno jednostavni oblici života koji su preživeli milijarde godina, mnogo duže od bilo koje poznate inteligentne vrste. Hoking je sugerisao da ljudska inteligencija može biti samo prelazna faza u istoriji života, efikasna kratkoročno, ali opasna na duže staze ako se njome ne upravlja mudro.
Odnos između inteligencije i samouništenja
Jedna od ključnih tačaka Hokingovog upozorenja je odnos između inteligencije i sposobnosti za samouništenje. Što je veća tehnička inteligencija, to je veći i potencijal za stvaranje globalnih rizika. Razvoj naprednog naoružanja, prekomerna eksploatacija planete ili neodgovorna upotreba tehnologija u nastajanju mogu pretvoriti evolucionu prednost u egzistencijalnu pretnju.
Primena Hokingove misli u savremenom svetu
Hokingovo razmišljanje danas se prevodi u debate o veštačkoj inteligenciji (AI), biotehnologiji i globalnom upravljanju. U svojim poslednjim godinama, on je više puta ukazivao na veštačku inteligenciju kao na kritičnu tačku. Nije se zalagao za zaustavljanje napretka, ali je naglašavao potrebu za kontrolom i regulacijom. Njegova refleksija nije protiv istraživanja ili tehnologije, već je preventivna: ako tehničke sposobnosti napreduju brže od etike i upravljanja, inteligencija može prestati da bude saveznik i postati faktor rizika za vrstu.
Daleko od toga da predlaže neizbežno negativnu budućnost, ova rečenica funkcioniše kao upozorenje. Dugoročni opstanak zahteva nešto više od same intelektualne sposobnosti: zahteva saradnju, predviđanje i kolektivnu odgovornost. Samo ako je praćena etičkom svešću, jasnim granicama i dugoročnom vizijom, inteligencija može postati pravo sredstvo za nastavak ljudskog života.
