„Trebalo je da traje tri nedelje. Prošao je mesec dana. U dnevnoj sobi su i dalje stajali džakovi sa malterom, a pločice u kupatilu su formirale neravnu liniju uz zid. – Krzysiek, ovo verovatno treba popraviti – rekla sam. – Ola, u staroj gradnji ne može savršeno – odgovorio je on“.
Uvek sam verovala da je porodica sigurna luka. Kada smo Michał i ja dobili ključeve od našeg prvog stana, bila sam uverena da počinjemo najlepše poglavlje života. Smejali smo se na stepeništu, planirajući boje zidova i raspored nameštaja. Tada nisam primetila da smo uz ključeve dobili još nešto – tiho prisustvo njegovih roditelja u svakoj našoj odluci.
Renoviranje bez kraja
Prvi signal pojavio se na nedeljnom ručku kod svekra i svekrve. Nismo ni stigli da pošteno sednemo, a svekrva Danuta je stavila salvetu na sto i saopštila tonom koji ne trpi prigovor:
– Pa, stvar sa renoviranjem je rešena. Krzysiek ulazi od ponedeljka.
Pogledala sam u Michała. Nadala sam se da će reći da želimo još da uporedimo ponude, da moramo da razmislimo o budžetu. On je, međutim, samo klimnuo glavom.
– To je sjajno, mama. Tako će biti brže – odgovorio je.
Nasmešila sam se, iako sam u sebi osetila ubod nemira. – Mislili smo da proverimo još nekoliko ekipa… – upala sam oprezno. Svekar je mahnuo rukom. – Šta će vam stranci? U porodici je uvek sigurnije.
Reč „sigurnije“ zvučala je kao presuda. Firma Michałovog zeta, Krzyśka, zaista se bavila renoviranjem, ali da li je bila najbolja? Nisam bila sigurna u to. Prva nedelja renoviranja bila je puna entuzijazma. Krzysiek je uveravao: – Polako, tri nedelje i useljavate se sa nameštajem.
Prošao je mesec dana. U salonu su i dalje stajali džakovi, a pločice u kupatilu su bile krive. Kada sam prislonila libelu, videla sam jasno odstupanje. – Krzysiek, ovo treba popraviti – rekla sam. – Ola, u staroj gradnji ne može savršeno – odgovorio je sa osmehom. Samo što to nije bila toliko stara gradnja.
Sve je postalo porodični problem
Sa svakom nedeljom osećala sam da umesto da zajedno gradimo dom, gradimo zid između nas. Kada sam skretala pažnju na nedostatke, Michał se naprezao. – Ti uvek nešto nađeš – dobacio je jednom umornim tonom. Te reči su bolele više od krivih zidova.
Na sledećem porodičnom ručku, svekrva me je ispitivački pogledala. – Ola, čujem da imaš neke primedbe? – zapitala je. – Želim da bude urađeno solidno – odgovorila sam mirno. – Joj, Ola. Stranci bi vam uzeli duplo više i još biste čekali pola godine. Treba ceniti kad se neko trudi. Reč „ceniti“ ponovo je zvučala kao upozorenje.
Najgore sam otkrila slučajno. Došla sam sama da proverim napredak. U kupatilu sam čula tiho kapanje. Voda se skupljala na podu. Instalacija je bila loše postavljena, a voda je curela po sveže postavljenim pločicama. Krzysiek je sutradan samo slegnuo ramenima: – To je sitnica. Dešava se.
Konačni prekid
Odlučili smo da prekinemo saradnju. – Ne možemo više ovako – rekla sam Michału. – To predugo traje i košta više nego što je trebalo. Ako raskinemo ugovor, roditelji će se uvrediti – dodao je on. – A ako ga ne raskinemo, kivićemo sebe godinama – odgovorila sam.
Sastanak sa Krzysztofom u stanu bio je neprijatan. – Želimo da završimo saradnju – rekao je Michał prvi put odlučno. Krzysiek je pobledeo. – Porodica se tako ne ponaša – rekao je hladno. Iste večeri nazvala je svekrva. – Šta to radite? Krzysiek je skrhan. Razbijate porodicu zbog nekoliko pločica – rekla je i prekinula vezu.
Novu ekipu smo našli preko prijatelja. Morali su deo stvari da poprave iz osnova, ali je konačno sve urađeno kako treba. Odnosi sa svekrom i svekrvom su postali formalni i hladni, ali smo Michał i ja znali da je vredelo postaviti granicu. Dom nije samo zbir zidova i pločica. To je prostor u kojem učimo koga stavljamo na prvo mesto. Ja sam izabrala naš brak i, uprkos ceni, znam da je to bio ispravan izbor.
Aleksandra, 29 godina
