Sigurno ste ih viđali na ulicama širom Srbije: ljudi koji napreduju čvrstim korakom, izbegavajući prepreke kao da su u nevidljivom takmičenju. Dok prosečna osoba hoda brzinom između 4,5 i 5,5 km/h, oni koji to čine brže nose sa sobom „unutrašnji sat“ koji kuca mnogo glasnije. Brz tempo hoda retko je samo fizička navika; to je, zapravo, specifičan jezik vašeg uma. Prema ekspertima, ritam koji namećemo svojim koracima jasan je signal naše strukture ličnosti i nivoa unutrašnje hitnosti.
Potpis uma i put ka uspehu
Psihološke studije pokazuju da u sredinama gde ekonomija cveta i gde je konkurencija velika, ljudi prirodno hodaju brže. Ovaj obrazac odražava snažnu orijentaciju ka ciljevima i minimalnu toleranciju na takozvano „mrtvo vreme“. Za ove osobe, svet je podeljen na „prepreke“ i „slobodan prolaz“. Nestrpljenje koje osećaju nije nužno mana, već mehanizam zaštite od osećaja da gube dragoceno vreme. To je impuls za pražnjenjem konstantnog unutrašnjeg pritiska koji ih gura napred.
Uticaj na dugovečnost i međuljudske odnose
Osim psihologije, nauka je pronašla direktnu vezu između brzine hodanja i dugovečnosti. Prirodno energičan korak obično je pokazatelj dobre fizičke kondicije i opšte vitalnosti. Poznavanje sopstvenog ritma je, u krajnjoj liniji, oblik samopoštovanja. Ipak, ova razlika u tempu često može biti uzrok konflikta u parovima ili radnim timovima. Onaj ko hoda brzo, obično i govori i planira istom brzinom, što može stvoriti trenje sa onima koji preferiraju da posmatraju nijanse puta.
Tajna kako da ne „živite ubrzano“
Ako osećate da vam vaša brzina stvara hronični stres, specijalisti predlažu vežbu pod nazivom „resetovanje na semaforu“. Dok čekate da se upali zeleno svetlo, spustite ramena i duboko dišite deset sekundi. Osećaj kontakta stopala sa tlom pomaže da se fizička brzina isključi iz mentalne tenzije. Ovaj mali trik omogućava vam da ostanete efikasni, a da ne postanete neprijatni prema svom okruženju. Možete hodati brzo jer imate cilj, ali i dalje ostati ljubazni i prisutni u trenutku.
