Istorijsko poreklo: Od antičkog Rima do britanskog šilinga
Jaja su jedna od najčešćih namirnica u našim korpama za kupovinu, a iako su cene podložne promenama, jedna stvar decenijama ostaje nepromenjena: skoro uvek se prodaju u grupama od dvanaest. Ova tradicija, poznata kao prodaja na tucet, nije slučajna i vuče korene iz daleke istorije i fascinantne matematike.
Poreklo pakovanja jaja na tucet verovatno potiče iz antičkog Rima. Kada su Rimljani uspostavili sistem mera na teritorijama koje su kontrolisali, uveli su jedinice u kojima je dvanaest penija vredelo jedan šiling. U to vreme, cena jednog jajeta bila je tačno jedan peni. Tako je postalo najpraktičnije prodavati jaja u paketima od dvanaest, jer se cela transakcija mogla obaviti jednim jedinim novčićem — šilingom.
Međutim, uticaj ide još dalje u prošlost. Stari Sumeri su koristili numerički sistem sa bazom 60, gde je broj 12 bio ključni delilac. Ovaj sistem je vekovima uticao na trgovinu, čineći broj 12 standardom za razmenu robe, što se održalo do današnjih dana u supermarketima širom sveta, uključujući i Srbiju.
Matematička praktičnost i moderni dizajn
Zašto baš dvanaest, a ne deset? Odgovor leži u deljivosti. Broj 12 je izuzetno praktičan jer se može lako podeliti na grupe od dva, tri, četiri ili šest. To domaćicama i kuvarima omogućava lakše planiranje obroka, dok trgovcima olakšava prodaju manjih količina, poput pola tuceta, bez potrebe za komplikovanim preračunavanjem.
Moderni izgled kutije za jaja kakvu danas poznajemo osmislio je kanadski novinar Džozef Kojl (Joseph Coyle) početkom 20. veka. Nakon što je prisustvovao raspravi između farmera i vlasnika hotela zbog polomljenih jaja, Kojl je dizajnirao kutiju od papirne kaše sa posebnim pregradama. Ovaj izum ne samo da je zaštitio jaja, već je zadržao tradicionalnu podelu na dvanaest komada jer se takav pravougaoni oblik pokazao kao najstabilniji za transport i skladištenje na policama.
