Već godinama kruži tvrdnja da je na Bliskom istoku izveden jedan od najvećih poduhvata u istoriji, inženjersko čudo sposobno da izmeni hidričku mapu teritorije obeležene ekstremnom oskudicom. Slike nepreglednih pojaseva vode koji prolaze kroz sušne predele učvrstile su ideju da je stvorena reka tamo gde je ranije nije bilo.
Ipak, iza te percepcije stoji tehničko planiranje započeto sredinom 20. veka, sa višestrukim fazama, strateškim odlukama i naknadnim prilagođavanjima. Razumevanje infrastrukture koja podržava ovaj narativ ključno je za shvatanje zašto se o ovome govori kao o najvećem projektu u istoriji.
Šta je zapravo Nacionalni akvadukt Izraela?
U centru ove priče nalazi se Nacionalni akvadukt Izraela, ključni deo vodovodne mreže zemlje, često opisivan kao reka stvorena usred pustinje. Reč je o strukturi dugoj oko 130 kilometara u svojoj glavnoj osi. Daleko od toga da je reč o prirodnom toku, ovo je vodna infrastruktura dizajnirana za transport ogromnih količina vode sa severa ka regijama sa deficitom.
Sistem kombinuje otvorene kanale, tunele, cevi pod pritiskom, rezervoare i pumpne stanice, prilagođavajući se geografiji i karakteristikama tla. Jedna od najprepoznatljivijih deonica je kanal u dolini Beit Netofa, dug oko 17 kilometara, čija ovalna baza odgovara specifičnim geološkim uslovima. Gledano iz vazduha, ovaj deo stvara vizuelni utisak neprekidne reke koja prolazi kroz poljoprivredna i sušna područja.
Istorijat i strateški značaj
Koncept projekta datira s početka 1950-ih godina. Radovi su počeli 1953. i završeni 1964. godine, u kontekstu obeleženom brigom za vodnu sigurnost. U to vreme, bio je to najveći projekat niskogradnje ikada izveden u zemlji. Cilj je bio da se odgovori na tri strukturna izazova: neregularnost padavina, rastući pritisak na reke i podzemne vode, kao i porast stanovništva i poljoprivrednih aktivnosti.
U prvim godinama, veći deo transportovane vode bio je namenjen navodnjavanju. Tokom vremena, gradska potrošnja je dobila na značaju, odražavajući demografske i ekonomske promene. Ipak, infrastruktura je omogućila održavanje poljoprivrednih projekata u zonama sa oskudnim padavinama, uvek uz primenu tehnika efikasnog korišćenja vode, poput navodnjavanja „kap po kap“.
Revolucija desalinizacije: Kako sistem funkcioniše danas?
Sa početkom 21. veka, sistem povezan sa ovim poduhvatom doživeo je značajnu promenu. Od 2000-ih, Izrael je značajno proširio svoja postrojenja za desalinizaciju duž mediteranske obale, zasnovana na tehnologiji reverzne osmoze. Trenutno, pet velikih instalacija proizvodi pijaću vodu u industrijskim razmerama. U nekim godinama, više od 60% vode konzumirane u zemlji potiče iz Mediterana.
Danas infrastruktura pokazuje fleksibilnost koja je bila nezamisliva u početnim fazama. Od 2025. godine, Izrael je počeo da pumpa desalinizovanu vodu nazad u Galilejsko jezero, glavni prirodni rezervoar slatke vode u zemlji, sa ciljem oporavka njegovog nivoa nakon sušnih perioda. Tako se ideja o reci stvorenoj u pustinji ispostavlja kao vizuelna sinteza nečeg mnogo šireg: razvoja nacionalne mreže sposobne da upravlja vodom na vrhunskom tehnološkom nivou.
