Sta je ekoanksioznost i zasto sve vise mladih pati zbog klimatske krize
U trenutku kada se beleze temperaturni rekordi i kada se prirodne nepogode smenjuju sve cesce, sve vise ljudi prijavljuje specfican oblik straha vezan za buducnost planete. Taj osecaj se naziva ekoanksioznost – psiholoski fenomen povezan sa klimatskim promenama, koji posebno pogadja decu i mlade.
Sta znaci ekoanksioznost
Prema definiciji koju navodi American Psychological Association (APA), ekoanksioznost je hronican strah od ekoloske katastrofe. Ne pojavljuje se samo kod ljudi koji su licno prosli kroz pozare, poplave ili dugotrajne suse. Cesto se javlja i kod onih koji svakodnevno prate vesti, posmatraju promene u okruzenju i imaju utisak da se klimatska kriza krece u pravcu iz kog nema povratka.
Dodatni pritisak stvara osecaj da su promene vec „zakljucane“: da se posledice gomilaju, a da je reakcija drustva prespora. Greenpeace upozorava da je globalno zagrevanje vec preslo 1,1°C, sto povecava rizik od ekstremnih vremenskih epizoda i kod mnogih pojacava strah za buducnost.
Kako se ekoanksioznost prepoznaje
Ekoanksioznost ne izgleda isto kod svih, ali se najcesce opisuje kroz kombinaciju mentalnih i telesnih signala. Kod mladih se, prema upozorenjima organizacija poput UNICEF-a, simptomi mogu pojaviti intenzivnije jer osecaju da nemaju kontrolu, a istovremeno nose brigu za vreme koje tek dolazi.
- epizode anksioznosti i unutrasnjeg nemira
- nesanica ili tezak san
- pad koncentracije i osecaj „magle u glavi“
- razdrazljivost i povremeni napadi panike
- tuga i osecaj gubitka zbog unistenih prirodnih prostora
Zasto su mladi posebno ranjivi
Veliki medjunarodni uvid u raspolozenje mladih dolazi iz istrazivanja Univerziteta u Bathu i organizacije Avaaz, koje je obuhvatilo 10.000 ispitanika uzrasta 16-25 godina u 10 zemalja. Rezultati pokazuju da 60% mladih oseca stalnu zabrinutost za stanje planete, dok 45% navodi da ta briga ima negativan uticaj na svakodnevni zivot. Pored toga, 75% opisuje buducnost kao „zastrasujucu“, a 83% veruje da odrasli nisu dovoljno brinuli o planeti.
Psihoterapeutkinja i akademkinja sa Univerziteta u Bathu, Carolina Hickman, istice da klimatske promene mogu delovati kao dugotrajan psiholoski stresor, uporediv sa teskim iskustvima iz ranog detinjstva. Ekstremni dogadjaji ostavljaju trag i kada nisu direktno dozivljeni – kroz price, snimke, vesti i stalno iscekivanje „sta je sledece“.
Sta pojacava ekoanksioznost
Kod mladih se strah cesto pretvara u frustraciju kada imaju utisak da institucije ne reaguju dovoljno ozbiljno. Prema izvestaju koji navodi UNICEF, 64% mladih smatra da vlade ne shvataju ozbiljno njihove brige i da ne rade dovoljno kako bi se sprecila klimatska katastrofa.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO/WHO) upozorava da klimatske promene imaju kumulativan uticaj na mentalno zdravlje. Taj pritisak se povezuje sa pojavama poput posttraumatskog stresa, depresije i stanja zalosti zbog gubitka ekosistema i vrsta.
- neizvesnost i osecaj da buducnost postaje „manja“
- stalni tok alarmantnih vesti i snimaka katastrofa
- utisak da se odluke od kojih sve zavisi odgadjuju
- osecaj usamljenosti – kao da niko ne razume ozbiljnost brige
Sta moze pomoci: nacini da se strah pretvori u snagu
Strucnjaci i medjunarodne organizacije preporucuju strategije koje jacaju licnu i zajednicku otpornost. Ideja nije da se briga „ugasi“, vec da se dobije osecaj agensnosti – da pojedinac vidi gde moze da deluje i da nije potpuno bespomocan.
- ukljucivanje u lokalne ekoloske inicijative i akcije u zajednici
- pravljenje mreze podrške – razgovor sa ljudima koji dele iste brige
- vezbe paznje i smirivanja (mindfulness) za smanjenje preopterecenosti
- oslanjanje na proverene informacije umesto stalnog „doomscrolling-a“
Klimatski aktivizam, koji mladi pokrecu sirom sveta, mnogima postaje nacin da strah i bes preusmere u konkretne korake. Strucna tela poput IPCC naglasavaju da obrazovanje i proverene informacije mogu umanjiti osecaj bespomocnosti, jer daju jasniju sliku sta je stvarno moguce uraditi.
Kako istice Carolina Hickman, sama ekoanksioznost ne mora znaciti „slabost“. Naprotiv, briga mladih za planetu moze biti znak da ozbiljno shvataju buducnost i da im je stalo do sveta u kome ce ziveti.
Izazov: kako zamisliti buducnost koja nije samo pretnja
Klimatske promene su promenile nacin na koji se razmislja o sutra. Neizvesnost oko brzine promena i njihove jacine trazi nove psiholoske alate, ali i drustvene modele podrske. Strucnjaci govore i o „radikalnoj nadi“: sposobnosti da se prizna bol zbog gubitaka, a da se istovremeno ne odustane od delovanja.
UNICEF i Greenpeace naglasavaju vaznost zajednica u kojima mladi mogu otvoreno da govore o svojim emocijama, dobiju podrsku i pristupe resursima za ocuvanje mentalnog zdravlja. Poruka je jednostavna: delovanje je vazno, ali da bi delovanje bilo moguce, prvo treba sacuvati vlastitu psihicku stabilnost.
