Postoje citati koji funkcionišu poput misaonih eksperimenata. Nije toliko važno ko ih je izgovorio, već šta oni pokreću u nama kada zastanemo na trenutak da o njima razmislimo. „Postoje dva tipa ljudi: oni koji žive kao da ništa nije čudo i oni koji žive kao da je sve čudo“, rečenica je koja se često pripisuje Albertu Ajnštajnu. Iako ne postoji čvrst izvor koji to potvrđuje, ona deluje kao da je proizašla iz samog korena nauke: kada znanje objasni ono što smo smatrali čudom, otvaraju se vrata koja pokazuju novu, neshvatljivu enigmu. Još jedno čudo.
Nauka i lepota nepoznatog
Nauka objašnjava, meri, redukuje i demontira. Tamo gde su nekada bili hiroviti bogovi, sada su jednačine; tamo gde su bila proviđenja, sada su mehanizmi. Znamo zašto zvezde sijaju, kako nastaju duge i šta uzrokuje bolesti. Ništa od toga ne deluje „čudesno“ na prvi pogled. Ipak, dovoljno je zastati samo malo duže da bi se taj osećaj promenio.
To što je zvezda sfera plazme kojom upravlja nuklearna fuzija ne čini je manje izvanrednom; naprotiv, čini je gotovo nezamislivom. To što je duga precizna igra svetlosti, vode i geometrije ne oduzima joj lepotu, već joj dodaje dubinu. Razumevanje ne uništava divljenje – ono ga samo premešta na viši nivo.
Misterija kao motor znanja
Ajnštajn je, bez obzira na to da li je zaista izgovorio onu rečenicu, dobro razumeo tu tenziju. Bio je jedan od naučnika koji su najviše doprineli tome da se univerzum liši intuitivnih izvesnosti. Vreme je prestalo da bude apsolutno, prostor je prestao da bude pasivna pozornica, a stvarnost je počela da zavisi od posmatrača. Ništa od toga nije komforno, ali nije ni hladno.
U njegovim spisima se iznova pojavljuje ideja koja jeste dokumentovana: misterija kao pokretač znanja. „Najlepša emocija koju možemo doživeti je ono tajanstveno“, napisao je. Nije govorio o natprirodnom, već o onom osećaju suočavanja sa nečim što se još uvek ne uklapa u potpunosti u naše okvire.
Živeti kao da ništa nije čudo može se razumeti kao život pod anestezijom objašnjenja. Sve ima uzrok, sve ima ime, sve je već mapirano. To je primamljiva iluzija u doba zasićeno tehnologijom, gde u džepu nosimo uređaje koji bi pre samo jednog veka delovali kao magija. Ali savremena nauka, daleko od toga da zatvara mapu, ispunjava je novim „belim mrljama“. Znamo da je samo oko 5% univerzuma napravljeno od obične materije. Ostatak su tamna materija i tamna energija – dva elegantna naziva kojima priznajemo da nemamo pojma šta je zapravo veći deo onoga što postoji.
Radoznalost kao jedini talenat
Živeti kao da je sve čudo, s druge strane, ne podrazumeva odricanje od razuma. To znači priznati da je sama činjenica da je univerzum razumljiv, makar delimično, već sama po sebi izvanredna. To što je skup atoma (mi) naučio da postavlja pitanja o svom poreklu je pravo čudo. Svaki naučni napredak nije krajnja tačka, već vrata koja se otvaraju ka novim, često dubljim pitanjima.
Možda je ključ u tome kojoj klasi pripadamo sakriven u još jednom Ajnštajnovom citatu: „Nemam nikakav poseban talenat. Ja sam samo strastveno radoznao“. Upravo je ta radoznalost motor koji pretvara obično u čudesno.
