Granica između ljudi i životinja postaje sve tanja
Decenijama je mašta zauzimala gotovo sveto mesto u definiciji onoga što nas čini ljudima. Sposobnost pretvaranja – da se igramo kako prazna šolja sadrži čaj ili da se nepostojeća voćka može premestiti iz jedne posude u drugu – bila je deo kognitivnog repertoara koji je našu vrstu odvajao od ostatka životinjskog carstva. Međutim, serija eksperimenata koje su sproveli istraživači sa Univerziteta Johns Hopkins i Univerziteta St Andrews dovela je tu granicu u pitanje.
Glavni protagonista ovog naučnog proboja bio je Kanzi, bonobo majmun odgajan u okruženju za kognitivna istraživanja, poznat po svojoj sposobnosti da komunicira sa ljudima putem simbola i gestova. U pažljivo dizajniranim scenarijima, naučnici su uočili nešto što se do sada pojavljivao samo u anegdotama: primata koji ne samo da reaguje na vidljive stimulanse, već mentalno prati putanju objekata koji ne postoje.
Simulacija i igra: Više od dečijeg ponašanja
Polazna tačka istraživanja bila je inspirisana svakodnevnim ponašanjem u ljudskom detinjstvu. Deca u veoma ranom uzrastu prirodno učestvuju u igrama simulacije. Mogu piti iz prazne šolje ili deliti nepostojeću hranu, a da pritom ne mešaju fikciju sa stvarnošću. U ljudskom razvoju, ova vrsta simboličke igre interpretira se kao rani znak mašte i mentalnog života koji ide izvan „ovde i sada“.
Tim koji su predvodili Christopher Krupenye i Amalia Bastos odlučio je da ovaj eksperimentalni jaz popuni direktnom strategijom. Za stolom, licem u lice, ljudski eksperimentator i Kanzi učestvovali su u situacijama koje su podsećale na dečiju čajanku. Bokali, šolje i posude bili su potpuno prazni, bez vizuelnih tragova ili trenutnih nagrada koje bi vodile bonoba.
Rezultati koji su iznenadili naučni svet
U jednom od ključnih testova, istraživač je simulirao sipanje imaginarnog soka u dve providne čaše, a zatim se pretvarao da prazni jednu od njih. Pitanje je bilo jednostavno: gde je sok? Kanzi je dosledno pokazivao na ispravnu čašu, čak i kada je eksperimentator menjao položaj posuda.
- Razlikovanje stvarnosti: Da bi se isključilo da bonobo veruje u nevidljivu tečnost, uveden je test sa pravim i imaginarnim sokom. Kanzi je u većini slučajeva birao pravi sok, što ukazuje da razlikuje nivoe reprezentacije.
- Praćenje objekata: Sličan uspeh postignut je i sa „imaginarnim grožđem“ koje se pomeralo između praznih kontejnera.
- Odsustvo nagrade: Kanzi nije dobijao nagrade za tačne odgovore, čime je eliminisana mogućnost učenja na osnovu suptilnih signala eksperimentatora.
Za istraživače, ovi rezultati predstavljaju prekretnicu. Kako je Krupenye istakao: „Zaista je revolucionarno to što njegov mentalni život prevazilazi sadašnjost.“
Evolutivni koreni mašte
Ovo otkriće, objavljeno u časopisu Nature, sugeriše da bi sposobnost maštanja mogla da datira od zajedničkog pretka koji je živeo pre 6 do 9 miliona godina. Mašta, dakle, nije nedavna inovacija *Homo sapiensa*, već drevno evolutivno nasleđe koje delimo sa našim najbližim srodnicima.
Ovaj rad se nadovezuje na istorijska otkrića Jane Goodall, koja je zauvek promenila definiciju čovečanstva dokumentujući kako šimpanze prave i koriste alat. Sada nas mogućnost da primati učestvuju u igrama simulacije poziva na sličnu reviziju naših stavova o životinjskom umu.
Nove etičke odgovornosti
Priznavanje složenih mentalnih sposobnosti kod bonoba dodaje i novu etičku dimenziju. Ako životinje nisu samo „biološki roboti“ koji reaguju na stimuluse, već poseduju bogat unutrašnji život, odgovornost ljudi prema njihovoj zaštiti i očuvanju staništa postaje još veća. Kroz jednostavnu scenu za stolom sa praznim šoljama, naučnici su otvorili neočekivani prozor u um naših evolutivnih rođaka, povezujući vrste razdvojene milionima godina evolucije kroz most mašte.
