Blistava marketinška kampanja kartela De Beers i reklamne agencije NW Ayer učinila je da dijamanti postanu predmet žudnje širom sveta. Pored prirodnih, u prodaji se nalaze i sintetički dijamanti. Njihov nastanak ima mnogo toga zajedničkog sa frižiderima za kampere i perpetuum mobile-om.
Revolucija u starom dvorcu
15. februara 1953. godine, u starom lovačkom dvorcu na periferiji Stokholma, počela je sa radom neobična mašina. Njen zadatak bio je da stvori ogroman pritisak od desetina hiljada atmosfera i temperaturu koja dostiže dve hiljade stepeni Celzijusa. Uređaj koji je konstruisao tim Baltzara von Platena bio je rezultat tajnog projekta Quintus, koji je 1949. godine pokrenula švedska kompanija ASEA.
Ovaj proizvođač kućnih aparata, industrijske opreme i lokomotiva postavio je sebi izuzetno ambiciozan cilj: razvoj tehnologije koja omogućava stvaranje sintetičkih dijamanata. Ali kako stvoriti veštački dijamant? Put do tog odgovora vodio je kroz vekove naučne radoznalosti.
Od suza bogova do čistog ugljenika
Prema starim Grcima, dijamanti su bili krhotine zvezda, za Rimljane su bili suze bogova, dok se u drevnoj Indiji verovalo da su to munje koje su se skamenile nakon udara u stenu. Naučno istraživanje prirode ovih kristala započeo je tek Isak Njutn, koji je izneo mišljenje da dijamanti mogu biti zapaljiva supstanca. To su kasnije potvrdili francuski hemičari koristeći ogromna sočiva za fokusiranje sunčeve svetlosti, dokazavši da dijamant u kontaktu sa vazduhom može da sagori.
Godine 1797. hemičar Smithson Tennant pokazao je da gas koji nastaje sagorevanjem dijamanta nije ništa drugačiji od onog koji nastaje sagorevanjem drvenog uglja. To je probudilo nadu da se proces može preokrenuti, ali se na odgovarajuću tehnologiju čekalo više od 150 godina. Dijamanti zapravo nisu retkost u svemiru; postoje čak i dijamantske planete poput 55 Cancri e, dok na Neptunu i Uranu dijamanti bukvalno padaju sa neba u obliku kiše.
Ekscentrični genije i opasna mašina
Inicirajući program Quintus, kompanija ASEA angažovala je nesvakidašnju ličnost – Baltzara von Platena. Ovaj ekscentrični švedski pronalazač proslavio se ranije razvojem apsorpcionog frižidera, koji je koristio toplotu za hlađenje (rešenje koje se i danas koristi u kamperima). Iako je pred kraj života pokušavao da patentira perpetuum mobile, sredinom 20. veka sa žarom je radio na mašini za proizvodnju dijamanata.
Njegova presa je koristila šest metalnih piramida koje su se spajale u jednoj tački, pritiskajući materijal okružen termitom. Ceo mehanizam bio je potopljen u rezervoar sa alkoholom pod pritiskom. Rad je bio visokorizičan – bilo kakvo curenje moglo je stvoriti mlaz alkohola sposoban da preseče čoveka. Rizik se isplatio 15. februara 1953. godine, kada je Erik Lundblad u uzorku otkrio prva mikroskopska zrnca sintetičkog dijamanta.
Tajna i javno priznanje
Iako je uspeh bio neosporan, ASEA je odlučila da ne patentira pronalazak odmah, plašeći se industrijske špijunaže. Tačno dve godine kasnije, 15. februara 1955. godine, američka kompanija General Electric javno je objavila uspeh tima Tracyja Halla. Hall je proizveo dijamant u ponovljivom i dokumentovanom procesu, čime je započela era njihove industrijske proizvodnje širom sveta.
