Haruki Murakami je jedan od najčitanijih savremenih pisaca današnjice. Njegov opus, koji čini više od 30 objavljenih knjiga, preveden je na desetine svetskih jezika. U jednom od svojih kultnih romana, „Igraj, igraj, igraj“ (1988), ostavio je misao koja duboko promišlja o vremenu i donošenju životnih odluka.
„Vremenom ćeš shvatiti. Ono što traje, traje; ono što ne traje, ne traje. Vreme rešava sve. A ono što vreme ne može da reši, moraš rešiti sam“, napisao je autor. Ova rečenica poziva na razmišljanje o tome koliku kontrolu zapravo imamo nad stvarima koje nam se dešavaju.
Filozofija vremena i prepuštanja
Murakami predlaže odnos sa vremenom koji se odvija u dve dimenzije: prva je ona neophodna da bismo razumeli određena životna pitanja, a druga je efekat vremena na aspekte koje ne možemo da kontrolišemo. Njegova ideja se zaokružuje insistiranjem na tome da postoje varijable koje izmiču ljudskim sposobnostima, ali i one koje su nam nadohvat ruke i na koje, samim tim, imamo moć delovanja.
Ako se ova misao poveže sa ljudskim odnosima, može se razumeti kao poziv na desetinu ili emocionalno otpuštanje. Cilj je održavati veze bez uslovljavanja njihovim potencijalnim trajanjem, već uživati u njihovom razvoju u sadašnjem trenutku.
Ko je Haruki Murakami?
Rođen u Kjotu 1949. godine, Murakami se smatra jednim od najuticajnijih autora na svetu. Njegova dela kombinuju elemente zapadne pop kulture, posebno džez i rok muziku, sa japanskom narativnom tradicijom. Njegove priče su često prožete usamljenošću, otuđenjem i oniričkim (snoviđenjskim) motivima.
Pre nego što se potpuno posvetio književnosti, vodio je džez klub u Tokiju, što je iskustvo koje je značajno oblikovalo njegovu estetsku senzibilnost i ritam proze. Od objavljivanja svojih prvih romana krajem sedamdesetih, Murakami je izgradio prepoznatljiv glas, karakterističan po introspektivnim protagonistima i radnjama koje osciliraju između realnog i fantastičnog. Redovno se pominje kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.
Osvrt na roman „Igraj, igraj, igraj“
Objavljen 1988. godine, ovaj roman funkcioniše kao svojevrsni nastavak narativnog univerzuma dela „Potera za divljom ovcom“. Priča prati bezimenog naratora koji prolazi kroz fazu razočaranja i dezorijentacije u Tokiju osamdesetih godina, gradu obeleženom ekonomskim procvatom i masovnom potrošnjom.
Radnja se vrti oko nestanka jedne žene i povratka u zagonetni hotel, gde se svakodnevica meša sa paralelnim dimenzijama i uznemirujućim figurama poput „Čoveka-ovce“. Kroz zaplet koji spaja misteriju, društvenu kritiku i egzistencijalnu refleksiju, Murakami gradi metaforu o savremenoj praznini i potrebi da se „nastavi sa plesom“ – odnosno, da se nastavi kretanje čak i kada smisao deluje zamagljeno.
