Videti orhideju bez korena može biti očajavajuće. Listovi postaju slabi, biljka gubi čvrstinu i čini se da joj nema spasa. Mnogi ljubitelji cveća se u tom trenutku odlučuju da je bace i kupe novu. Međutim, to ne mora biti kraj. Iza te tužne slike može se kriti druga šansa. Potrebno je samo razumeti kako ove biljke zaista žive i šta im je potrebno za oporavak. Uz adekvatnu negu, one mogu ponovo pustiti izdanke.
To objašnjava Marija Feraroto, profesorica nauka i specijalista za biljke, koja je na svojim društvenim mrežama podelila jednostavnu metodu za vraćanje u život orhideje bez korena. Ključ se krije u nečemu što je, zapravo, vrlo jednostavno.
Najčešća greška: ‘One nisu biljke koje rastu u zemlji’
Jedna od najčešćih grešaka je tretiranje orhideja kao bilo koje druge sobne biljke. Orhideje ne rastu u običnoj zemlji. One su, većinom, epifitne biljke. To znači da u prirodi žive na drveću ili drugim prirodnim podlogama. Shodno tome, njihovom korenu je potreban vazduh. Nisu dizajnirane da budu zakopane u kompaktni supstrat.
Zato tipični univerzalni supstrat nije pogodan za ove spektakularne cvetnice. Potrebni su im materijali poput kore drveta i druge komponente koje omogućavaju korenu da diše. Čak je sasvim normalno da neki delovi korena vire iz saksije. To nije znak problema, već deo njihove prirode.
Feraroto insistira na tome da ne treba menjati saksiju samo zbog estetike ili misleći da će veća posuda ubrzati rast. Sama biljka nam pokazuje kako se oseća. Njeni listovi, boja i stanje preostalog korena govore umesto nje. Kada korenje skoro potpuno nestane, vreme je za akciju.
Metoda tegle koja može spasiti vašu orhideju
Ekspertkinja za biljke je jasna: „Kada vaša orhideja ostane bez korena, nije sve izgubljeno“. Jedan od najefikasnijih sistema je takozvana metoda tegle. Ona se sastoji u stvaranju vlažne mikroklime koja stimuliše biljku da pusti novo korenje. Koraci su sledeći:
- Prvi korak je detaljno čišćenje orhideje i uklanjanje svih ostataka mrtvog ili trulog korenja.
- Zatim je potrebna staklena tegla ili vaza odgovarajuće veličine, koja propušta svetlost.
- Na dno se sipa malo vode, ali uz važan detalj: baza biljke ne sme biti potopljena. Feraroto objašnjava da samo vrhovi najdužih ostataka korena treba da dodiruju vodu.
- Ako nema apsolutno nikakvog korena, biljka se postavlja tako da se oslanja na ivicu tegle. U tom slučaju, nivo vode se podiže tek toliko da isparavanje dopire do baze, a da ona ne bude u vodi.
Ključ je u vlazi. Deo vode će isparavati unutar posude, stvarajući konstantno vlažno okruženje. Molekuli vode prodiru kroz velamen novih, čak i sitnih korenova, i hidriraju celu biljku. Cilj nije da je pretvorite u vodenu biljku, već da joj date podsticaj da regeneriše svoj radikularni sistem. Teglu treba držati na svetlom mestu, ali bez direktnog sunca.
Važnost stabilnosti: ‘Orhideja koja se mrda, ne pušta koren’
Pored metode tegle, Marija Feraroto predlaže još jednu korisnu tehniku kada je biljka izgubila svoj sistem sidrenja: metodu žice. Specijalista sumira ideju jasnom rečenicom: „Orhideja koja se pomera, ne pušta koren“.
Kada biljka nije stabilna, ona troši energiju pokušavajući da ostane čvrsta. Taj stres otežava puštanje novog korenja. Zato je pravilno pričvršćivanje od suštinske važnosti. Možete koristiti plastificiranu žicu da fiksirate krunu orhideje za potporu ili novu saksiju sa supstratom. Mora biti potpuno nepomična.
Kada oseti stabilnost, orhideja koncentriše svoju energiju na ono najvažnije: preživljavanje i regeneraciju. Malo po malo, počeće da pušta korenje koje se vezuje za podlogu. Ova metoda je posebno korisna kada su listovi još uvek jedri, ali je koren stradao zbog prekomernog zalivanja.
