Stogodišnjaci koji su preživeli nemoguće
Doživeti stotu godinu nije nimalo lak podvig. Ljudi koji su prešli ovaj vekovni prag prošli su kroz neverovatna iskušenja: posleratne periode, emigraciju, trogodišnju vojnu službu i detinjstvo u kojem je igra bila nezamisliv luksuz. U emisiji „Centenarios“ španske televizije Canal Sur, četvoro Andalužana starijih od sto godina podelilo je svoja sećanja na odrastanje u vremenima kada život nikome nije bio naklonjen.
Ovi penzioneri su radili „od zore do sumraka“, u doba kada minimalna zarada nije postojala, a krov nad glavom i tanjir hrane bili su jedini cilj. Mnogi su morali da menjaju mleko za hleb ili čak da pređu Atlantik, prodajući sve što imaju kako bi potražili sreću u dalekom svetu. Ipak, na pitanje kako su danas, većina odgovara isto: „Jako, jako dobro“.
Rad od detinjstva: „Nisam imao vremena za igru“
Manolo, jedan od stogodišnjaka, počeo je da radi dok je još bio praktično beba. „Sa šest godina sam već čuvao ćurke, svinje, koze i drugu stoku na polju“, objašnjava on. Za njega škola nije postojala. „Kada sam došao u ove krajeve, već sam bio u godinama za rad. Radio sam svaki dan i nisam imao vremena da se igram.“
Obrazovanje je, tamo gde ga je bilo, bilo krajnje skromno. Benito, koga zovu „Matito“, priseća se škole sa osmehom: „Uzeli bismo crnu kamenu ploču i običan kamenčić, pa bismo ispisivali brojeve i slova. Tako smo učili“. Noću bi komšija okupljao decu kako bi ih naučio da se potpišu. Njegova ćerka dodaje: „On zna da čita, prati sve na televiziji, ali njegova majka se do kraja života potpisivala otiskom prsta“.
Pesnik Hoze Manuel de Lara, rođen 1929. godine, takođe nije imao lako detinjstvo: „Zbog tadašnjih prilika nisam išao u školu. Za fakultet se moralo ići u Sevilju, a malo ko je imao tu mogućnost“. Bez knjiga, Hoze Manuel je izmišljao priče u potkrovlju gde se čuvalo žito: „Pošto nisam imao šta da čitam, morao sam da pišem samom sebi“.
Ljubav i emigracija u prošlom veku
U četrdesetim i pedesetim godinama prošlog veka nije bilo aplikacija za upoznavanje. Hoze Manuelu je trebalo „godinu i tri dana“ da dobije potvrdan odgovor od svoje Pepite. „Pepita, samo želim da mi kažeš ‘da’ ili ‘ne’“, pisao joj je u jednom od mnogih pisama. Kada je konačno pristala, otrčao je na glavni trg da proslavi. Danas smatra da je tada postojala veća osetljivost i nežnost u odnosima, dok je danas sve prebrzo.
Priča o Emiliji je priča o hiljadama Andalužana koji su „otišli u Ameriku“. Godine 1950. njeni roditelji su prodali porodičnu kuću u Heteu kako bi platili karte za Argentinu. „Prodali su majčino nasledstvo i to je jedva pokrilo put“, kaže njena ćerka. Emilija se umalo nije morala vratiti jer je na brodu dobila infekciju oka, ali je uspela da se iskrca krijući lice šeširom i naočarima.
Tajna dugovečnosti: Otpornost i rad
Benito je proveo 20 godina kao pastir, spavajući u planinama i menjajući mleko za hranu. Kada je konačno prodao svoje stado za dva miliona pezeta (što bi danas vredelo oko 12.020 €), ušio je poseban džep unutar sakoa kako bi novac uvek bio uz njega. „Gde idem ja, ide i moj novac“, kaže on kroz smeh.
Iako su preživeli ratove, glad i rad kod bogatih veleposednika, ovi stogodišnjaci ne daju recepte za čudesne dijete. Njihova tajna je otpornost – sposobnost za neprekidnu borbu i trud. Kako kaže Emilija: „Život je najlepša stvar na svetu“. Iako život može trajati dva dana ili sto godina, ovi ljudi su dokaz da je važno samo kako smo te godine iskoristili.
