Klasična slika prvih ljudi koji koračaju prostranim, otvorenim ravnicama mogla bi biti nepotpuna. Nova međunarodna studija upravo je dodala neočekivani preokret toj priči: naši preci nisu samo preživljavali u planinskim predelima, već su ih namerno birali za svoj dom.
Istraživanje, objavljeno u časopisu Science Advances, analiziralo je više od 2.700 arheoloških nalazišta širom Afrike i Evroazije, kombinujući klimatske podatke, modele vegetacije i fosilne zapise iz poslednja tri miliona godina. Obrazac koji se pojavio bio je jasan: kako je ljudska evolucija napredovala, populacije su težile naseljavanju u predelima sa reljefom.
Zašto su planine nudile više od ravnica?
Razlog nije bila sama visina, već raznolikost. Padine i promene nadmorske visine stvarale su iznenađujuću varijaciju ekosistema koncentrisanih na svega nekoliko kilometara. U samo jednom danu kretanja, ljudska grupa mogla je pristupiti šumama, livadama, šikarama i izvorima vode.
Za zajednice lovaca-sakupljača to je bilo ravno stalnoj prirodnoj ostavi. Ako bi jedan izvor hrane podbacio, u blizini su postojale alternative. Ta stabilnost bila je dragocenija od udobnosti ravnog terena. Studija sugeriše da je ova ekološka raznolikost bila ključni faktor za opstanak rano-ljudskih vrsta poput Homo habilis i Homo ergaster pre oko dva miliona godina.
Fizička cena života uzbrdo
Kretanje po neravnom terenu podrazumevalo je veći energetski trošak. Hodanje, lov ili transport hrane zahtevali su više napora i planiranja. Takođe je značilo suočavanje sa promenljivijim klimama i manje predvidljivim rutama. Ipak, balans je bio pozitivan. Prednosti su nadmašile rizike, a vremenom su se ljudske vrste prilagodile fizički i socijalno: promenila se anatomija, proširila ishrana i nastale su nove strategije kooperacije.
Povratak na padine
Nakon perioda nestabilnosti pre milion godina, obrazac naseljavanja planina se ponovo snažno javlja pre oko 800.000 godina. Vrste poput Homo heidelbergensis, neandertalaca i kasnije Homo sapiens ponovo su okupirale uzvišene zone, ali ovaj put sa novim prednostima: kontrolom vatre, boljim prilagođavanjem na hladnoću i složenijom kulturom.
Planine su mogle funkcionisati kao pravi evolutivni laboratorijumi. Opstanak u tim pejzažima zahtevao je saradnju, komunikaciju i planiranje. Studija otkriva i da ljudi nisu tražili ekstremne terene, već su preferirali umerene nagibe, između 2 % i 10 %. Izbor staništa nije bio slučajan, već strateški, oblikujući sposobnosti koje nas i danas definišu.
