Nakon više od šest decenija radnog staža, ova penzionerka jedva spaja kraj s krajem. Njena penzija nije dovoljna za pokrivanje osnovnih životnih troškova, a situaciju dodatno otežavaju zdravstveni problemi povezani sa starenjem. Adekvatna primanja u starosti postala su glavna briga mnogih, ne samo u regionu, već širom Evrope.
Karijere obeležene niskim platama, radom sa skraćenim radnim vremenom ili prekidima u doprinosima za socijalno osiguranje dovode do toga da mesečni prihodi u trećem dobu ne prate rastuće troškove života, stanovanja i zdravstvene nege. Upravo to je sudbina 75-godišnje Satu, koja otvoreno govori o svojim poteškoćama.
Satu je rođena 1948. godine u Finskoj i počela je da radi sa svega 14 godina. Tokom života radila je u Finskoj i inostranstvu kao domaćica na brodovima, administratorka u klinici u Španiji, kuvarica i vlasnica male radnje. Poslednjih 16 godina provela je kao asistentkinja u nastavi, do odlaska u penziju 2011. godine.
Za nju je penzionisanje značilo nagli pad životnog standarda. „Bio je to šok“, objašnjava ona. Sa mesečnim prihodom od 1265 evra, prisiljena je da strogo kontroliše svaki cent. Hrana je postala neverovatno skupa, pa kupovinu mesa ograničava na minimum i planira posete marketima isključivo prema dostupnim akcijama.
Zdravlje kao najveći finansijski teret
Finansijska situacija se pogoršala kada su se pojavili ozbiljni zdravstveni problemi. Samo godinu dana nakon penzionisanja, dijagnostikovan joj je rak dojke, što je zahtevalo skupo lečenje. Medicinski računi su brzo premašili njen budžet, zbog čega je bila prinuđena da zatraži pomoć socijalnih službi – odluku koju je donela sa nelagodom, uprkos zahvalnosti na lečenju.
Nedavno je morala na operaciju katarakte. Iako je sistem pokrio deo troškova vaučerom od 600 evra po oku, to nije bilo dovoljno. Satu je morala da uzme kredit kako bi pokrila ostatak duga i kupila nove naočare, koje će otplaćivati 70 evra mesečno tokom cele godine.
Njene hronične bolesti, uključujući dijabetes, astmu i bolesti srca, zahtevaju terapiju koja košta oko 100 evra svaka tri meseca. Prošlog proleća, uprkos receptu, nije mogla sebi da priušti lekove za dijabetes skoro dva meseca zbog nedostatka novca.
Danas Satu živi skromno, izbegavajući svaki nepotreban trošak. Ne može da zameni pokvarenu veš-mašinu niti stari nameštaj. Slobodno vreme provodi uz knjige, rešavajući ukrštenice ili u razgovoru sa decom i unucima. Uprkos svemu, situaciju prihvata sa rezignacijom i dozom humora, nadajući se dostojanstvenijim uslovima za sve koji su, poput nje, radni vek proveli doprinoseći društvu.
