Sokrat, koji se smatra jednim od osnivača zapadne filozofije, transformisao je ljudsku misao u Atini u 5. veku pre nove ere. Njegovi citati i stavovi da se sreća sastoji u uživanju sa manje, a ne u traženju više, i danas odjekuju kao direktan izazov materijalizmu savremenog društva.
Učitelj koji nije ostavio knjige, ali je promenio svet
Figura Sokrata je jedna od najmoćnijih i najtrajnijih u istoriji ljudske misli. Rođen oko 470. godine pre nove ere, bio je sin klesara i babice. Uprkos tome što je poticao iz sloja koji mu je omogućio tradicionalno obrazovanje u književnosti i muzici, Sokrat je odabrao put ekstremne štedljivosti. Postao je prepoznatljiv lik na atinskim ulicama, gde je često hodao bos i pokazivao potpunu nezainteresovanost za luksuz.
Najistaknutiji deo njegovog nasleđa je to što, za razliku od drugih velikih mislilaca, Sokrat nije ostavio pisana dela. Njegov intelektualni uticaj stigao je do potomstva prvenstveno kroz glasove njegovih učenika, pri čemu je Platon bio najvažniji u očuvanju njegovih ideja. Sokrat je verovao da je vrlina mnogo vrednija od bilo kakve materijalne dobiti.
Društvene dužnosti i tragična smrt
Pored filozofskog života, Sokrat je služio u vojsci tokom Peloponeskog rata, gde je pokazao izuzetnu hrabrost. Međutim, njegovo nekonvencionalno razmišljanje počelo je da uznemirava atinske vlasti. Godine 399. pre nove ere, izveden je na sud pod optužbom za kvarenje omladine. Čak i kada je imao priliku da pobegne, odbio je, birajući da poštuje zakone države. Poslednje sate proveo je mirno, diskutujući o vrlini pre nego što je popio kukutu.
Sokratova formula za sreću
„Tajna sreće ne leži u traženju više, već u razvijanju sposobnosti da se uživa u manje“, rečenica je koja se pripisuje Sokratu i koja odražava duboki skepticizam prema višku. Ovaj princip sugeriše da prava realizacija ne dolazi iz posedovanja, već iz intelektualne poniznosti i sposobnosti pronalaženja zadovoljstva u jednostavnosti.
U praksi, Sokrat je živeo prema ovom načelu, pokazujući malo interesovanja za bogatstvo. Njegov metod stalnog preispitivanja izazivao je tadašnje konvencije koje su uspeh povezivale sa spoljnim priznanjima, promovišući umesto toga samorefleksiju. Ova lekcija je danas neverovatno relevantna, jer pretvara namernu jednostavnost u čin snage.
