Paradoks sudbine i slobodne volje
„Oni koji tvrde da ne možemo učiniti ništa da promenimo svoju sudbinu, pogledaju pre nego što pređu ulicu“. Ova rečenica Stephena Hawkinga kruži godinama i često se ponovo pojavljuje u debatama o slobodnoj volji, sreći i ličnoj odgovornosti. To nije samo duhovita opaska, već deo dubljeg razmišljanja čuvenog naučnika o determinizmu i načinu na koji ljudi funkcionišu u stvarnom svetu.
Naučna podloga jedne ironične misli
Hawking je ovu ideju podelio u svojoj knjizi Crne rupe i bebe-univerzumi i drugi eseji, u poglavlju pod naslovom „Da li je sve određeno?“. U njemu je, uz prepoznatljiv humor i lucidnost, istakao očiglednu kontradikciju: mnogi ljudi teoretski veruju da je sve predodređeno, ali u praksi preduzimaju osnovne mere opreza kako bi izbegli opasnost. Gledanje levo i desno pre prelaska ulice postaje svakodnevni gest koji, prema njegovim rečima, demantuje apsolutno verovanje u neizbežnu sudbinu.
Ova misao ne pokušava da ospori zakone fizike, već ukazuje na suštinsku istinu: čak i ako je sve u kosmosu vođeno određenim pravilima, ljudska bića žive i deluju kao da su njihove odluke presudne. Za Hawkinga, ta razlika između onoga što teoretski prihvatamo i onoga kako živimo govori o našoj potrebi za odgovornošću.
Nasleđe čoveka koji je pomerao granice
Stephen Hawking (1942–2018) bio je britanski teorijski fizičar čiji su radovi o crnim rupama i poreklu univerzuma promenili modernu nauku. Iako mu je rano dijagnostikovana teška bolest (ALS), on nikada nije dozvolio da ga fizička ograničenja zaustave u potrazi za odgovorima. Njegova sposobnost da složene kosmološke koncepte približi običnom čoveku učinila ga je jednim od najvećih komunikatora nauke u istoriji. U srcu njegovih učenja uvek je stajala ideja da, bez obzira na to koliko život delovao teško, uvek postoji nešto što možemo da uradimo i u čemu možemo da uspemo.
