Žaba koja prkosi nauci: Kako jedna vrsta vodozemca preživljava u slanoj vodi
Osnovno pravilo biologije vodozemaca glasi: slana voda je smrtonosna za žabe. Njihova propustljiva koža, prilagođena za razmenu gasova i hidrataciju, obično dovodi do brze dehidracije u dodiru sa morskom sredinom. Međutim, žaba koja jede rakove (Fejervarya cancrivora) predstavlja fascinantan izuzetak koji ruši tradicionalne herpetološke postulate.
Ova vrsta je jedini poznati vodozemac sposoban da duže vreme podnese salinitet jednak ili čak veći od okeanskog. Njena prirodna staništa su šume mangrova, estuariji i priobalna močvarna područja jugoistočne Azije, gde se slatka i slana voda neprestano mešaju.
Fiziološka granica koja se smatrala apsolutnom
Većina žaba u prisustvu soli gubi bitku za preživljavanje: voda napušta njihovo telo, dok joni natrijuma i hlorida nekontrolisano prodiru u ćelije, ometajući nervne signale i uzrokujući smrt u roku od nekoliko sati. Za razliku od morskih riba, vodozemci nemaju specijalizovane žlezde za izbacivanje viška soli niti vodootpornu kožnu barijeru.
Ipak, istraživanja objavljena u Herpetological Monographs potvrđuju da žaba koja jede rakove može preživeti nekoliko dana u punoj morskoj vodi. Njena biološka tajna leži u neverovatnoj plastičnosti organizma koji se brzo prilagođava prelazima iz slatkovodnog u slano okruženje.
Urea: Neočekivani štit protiv soli
Iako se urea kod većine životinja smatra otpadnim produktom, kod ove žabe ona služi kao osmoprotektant. Kontrolisanjem koncentracije uree u krvi i tkivima, žaba uravnotežuje osmotski pritisak sa okolinom i tako sprečava gubitak dragocene vode.
- Sličnost sa ajkulama: Ovaj mehanizam je zapanjujuće sličan onom kod morskih pasa koji takođe zadržavaju ureu da bi kompenzovali salinitet okeana.
- Brza reakcija: Čim se nađe u slanoj vodi, nivo uree u plazmi žabe raste u roku od nekoliko sati, bez toksičnih efekata.
- Rad bubrega: Bubrezi ove žabe drastično smanjuju izlučivanje uree kada je izložena soli, čuvajući je unutar tela.
Strategija preživljavanja u ekstremnim uslovima
Pored fizioloških promena, ova žaba koristi i pametne strategije ponašanja. Primećeno je da sinhronizuje svoju aktivnost sa plimom i osekom. Tokom maksimalnog saliniteta, ona ograničava kretanje i traži mikro-staništa sa nižim sadržajem soli, što dodatno pomaže unutrašnjim mehanizmima regulacije.
Ekosistemi mangrova su surovi i menjaju se iz časa u čas, ali upravo to je pružilo ekološku priliku ovoj vrsti. Prirodna selekcija je favorizovala jedinke sposobne da prežive ove fluktuacije, stvarajući vrstu koja je savršen primer prilagodljivosti kičmenjaka. Žaba koja jede rakove dokazuje da granice prirode nisu uvek onakve kakvima ih učimo u školskim udžbenicima.
