Skoro je ponoć. Dan je završen, mobilni telefon je utišan, a odjednom srce počinje ubrzano da kuca. Mnogi ljudi opisuju istu scenu: tokom dana se osećaju dobro, ali čim legnu u krevet, javljaju se nemir, rojenje misli i fizički osećaj alarma koji je teško isključiti. Ovo nije samo subjektivni utisak; psihologija spavanja i istraživanja o cirkadijalnim ritmovima nude jasne razloge zašto se anksioznost može osećati intenzivnije na kraju dana.
Kada spoljašnja buka utihne, unutrašnja se pojačava
Tokom dana obično smo zauzeti: posao, obaveze, razgovori. Ova aktivnost funkcioniše kao „kognitivni distraktor“. Noću, kada nestanu spoljašnji stimulansi i zahtevi, otvara se više prostora za aktivaciju rumunacije — procesa u kojem iznova analiziramo greške, predviđamo probleme ili rekreiramo prošle diskusije.
Ovaj fenomen nauka naziva noćna kognitivna aktivacija (nocturnal cognitive arousal). To je stanje povećane brige i uznemirenosti koje se javlja baš kada pokušavamo da zaspimo, a direktno je povezano sa lošijim kvalitetom sna i stanjem hiperaktivacije organizma.
Krevet kao okidač za stres
Ovde se pojavljuje čest paradoks: što smo umorniji, to više želimo da zaspimo; a što nam je san potrebniji, to više pratimo da li nam polazi za rukom da zaspimo. Psiholozi ističu da briga o samom spavanju i njegovim posledicama hrani emocionalnu i fiziološku aktivaciju, što dodatno otežava usnivanje, stvarajući začarani krug.
Cirkadijalni ritmovi i regulacija emocija
Organizam ne funkcioniše isto u podne i u ponoć. Naši unutrašnji biološki satovi regulišu ciklus budnosti i spavanja, ali i procese povezane sa stresom, poput lučenja kortizola. Istraživanja u Srbiji i svetu pokazuju da je veza između mentalnog zdravlja i cirkadijalnih ritmova dvosmerna: poremećaj ovog ritma može pogoršati simptome kod ranjivih osoba, dok se anksiozni poremećaji često povezuju sa izmenjenim biološkim obrascima.
Na kraju dana imamo i manje resursa za upravljanje emocijama. Umor smanjuje našu toleranciju na neizvesnost i sposobnost da preformulišemo nametljive misli. To ne znači da je noćna anksioznost izmišljena, već da noćni kontekst olakšava da se jedna uznemirujuća misao pretvori u potpunu epizodu teskobe. Razumevanje ovih mehanizama je prvi korak ka primeni tehnika opuštanja koje mogu pomoći u smirivanju „noćne buke“.
